logo

22.09.2018

Према прдању је, по ослобођењу ових крајева од Турака, 1878, поред велике неписмености, у наслеђу народа остала још и једна приземна зграда, која је била на месту данашње школске зграде. Зграда је била од чврстог материјала, са две неједнаке, али овеће просторије, са гвозденим решеткама на неким прозорима, са просторијом као канцеларијом, или собама за спавање, као и оставом. По својој прилици зграда је била прво била кафана, а и бакалница, јер је између просторија имала отвор("шубер"). Била је својина некога, кажу стари људи,Грка Наума, који је одмах по ослобођењу ових крајева од Турака, зграду продао и отишао.

У тој згради у то време почела је да ради четвороразредна основна школа. Ученици који су похађали били су из Манојловца, Мале и Велике Биљанице, Доње и Горње Слатине, Кумарева, анеко време и из Навалина.

2013-04-11 08.15.45

Школа је дуго време била неподељена- имала је само једно одељење. Тако је било до другог светског рата, када је отворено и друго одељење. У том периоду у школу су радили учитељи Раде Дамјановић и Жарко Кулић, а у сва четири разреда оба одељења било је око осамдесет ученика.

Села која су сачињавала тадашњу школску општину нису међусобно много удаљена. Најудаљенија била је Горња Слатина, око четири километара од школе. По свом положају Манојловце је било предвиђено да буде центар културног, а касније и политичког живота.

Међутим, тешкоће у погледу доласка у школу имала су прекоморавска деца, односно деца из Велике Биљанице, Горње и Доње Слатине. Посебну тешкоћу је чинио прелаз преко Јужне Мораве, јер су 4. фебруара 1942. године борци Бабичког партизанског одреда минирали и порушили мост. Сељаци су начинили импровизовани мост од дасака које су при вишем водостоја добрим делом били у води. Родитељи су морали да преводе децу преко такве конструкције, и у одласку и у повратку из школе, а то су чинили и учитељи Раде и Жарко.

Током целе 1943. и 1944. године кроз Манојловце су пролазиле разне војне формације. Ноћу су,углавном, кажу долазили пратизани Бабичког партизанског одреда. Дању су пролазили четници Драже Михајловића , одреди љотићеваца, под командом капетана Зотовића, затим Бугари, а повремено и Немци. Сви су на повремени начин исцрпљивали села узимајући жито, живину, маст и остало и тим својим акцијама прекидали рад школе.

Априла 1944.године четници су школску зграду претворили у своју спаваоницу па је настав до краја чколске године одржавана у приватној кући Илије Коцића у Малој Биљаници, тачније у његовом дворишту испод дуда. Те године је, вероватно по наредби Немаца, школска година завршена12.јула (на Петровдан), уместо на Видовдан.

Школске 1944/45.године настава је почела са доста закашњења, јер је велики број избеглица из Лесковца, због бомбардовања, био смештен у школским зградама. Убрзо је отворено треће, а затим и четврто одељење. Број ученика је нарастао преко сто. Због повећања броја ученика настава је извођена у школској згради, у кафани Благоја Тодоровића ("Дичиног") и у приватној кући Копета Тренке, званог "Чурил" из Мале Биљанице.

Неко време у школи је радио Марко Калибарда, затим брачни пар Цветановић (Благоје и Марица), па брачни пар Петровић (Јова и Радмила) и још неки као Веселинка Михајловић.

Крајем 1946. године одлучено је да школа, почев од школске 1947/48. године сукцесивно прерасте у прогимназију, јер је уведено обавезно седмогодишње школовање. Манојловце је требало да буде централна школа која би обухватала целу околину поред Мораве.

У то време сазрела је идеја о покретању акције око подизања нове школске зграде. У овој акцији ангажовали су се, поред учитеља Радета Дамјановића, Илија Коцић, Илија Илић, Влајко Станковић, Лука Митић, Владимир Стојановић, Благоје Милошевић, Антон Становић, Драгомир Гроздановић и Крста Тасић.Илија Коцић, из Мале Биљанице , у оно време пољопривредник (бавио се воћарством, пчеларством и калемарством), касније секретар школе, био је главни покретач акције за изградњу нове школске зграде.

Поред разговора са мештанима околних села и Манојловца, који су одмах прихватили идеју и били спремни да одмах дају материјална средства у новцу и раду, акција је покренута и у Лесковцу код органа власти и друштвено политичких  организација. Обећана је почетна помоћ града у висини од 500.000 динара, а ангажујући се до максимума, Илија Коцић је организовао и прикупљање новца и од сељака. Иако су то били релативно сиромашни људи, сви су радо давали новац.

У међувремену је грађевинско предузеће "Трудбеник" из Лесковца преко својих стручњака сачинило пројекат, а локација је, на захтев одбора за подизање школе, одређена на месту старе школске зграде. Пројекат је био типизиран, јер је исти добило и Печењевце, село удаљено од Манојловца неких петнаестак километара.

 Чим су гранули први пролећни дани, људи из села и околине су за веома кратко време пренели остатак школског намештаја у зграду, где ће се настава привремено изводити и пажљиво почели да руше зграду. Требало је сачувати материјал са старе зграде за изградњу једне зграде за становање просветних радника. Сав цреп, цигла, прозори, врата, дрвенарија, очишћена је и склоњена даље од будућег градилишта.

Априла 1947.године отпочело се са радовима. Изградња је текла по плану, радило се ударнички. Октобра месеца постављена је и кровна конструкција и зграда покривена црепом.

Мајстори су отишли, људи из села обавили чишћење простора око зграде, а она је постала понос и радост мештана. Била је дугачка 25, а широка 10 метара. У партеру су биле две учионице и једна канцеларија, са главним и помоћним улазом, а на спрату две учионице и велика просторија предвиђена за кабинет, но у прво време ће се и она користити као учионица.

Процес доградње школске зграде ће се наставити проширењем дворишног простора, становима за просветне раднике, помоћним зградама, школском радионицом, у самом школском дворишту.

За 12. јануар 1948. годинеорганизовано је свечано отварање школе. Пригодан говор окупљеном народу одржао је учитељ Раде Дамјановић а траку пресекао Стојан Ђокић у име Лесковца и свих друштвено -политичких организација.

На чеоном зиду , у самом холу, узидана је мермерна плоча захвалности на којој се налазе имена људи који су се највише заложили за изградњу школе и на тај начин ушли у историју ове школе и овога краја.

IMG 1280 

Оснивач школе био је Народни одбор Среза Лесковц, решењем број 16977 од 23.10.1957.године, када су у осмогодишњој школи у Манојловцу припојене основне школе (четвороразредне) из Номанице, Горњег и Доњег Крајинца, Кумарева, Братмиловца, Мрштана, Навалина, Богајевца, Рајног Поља, Јелашнице, Јашуње и Дршевца.

Школа је уписана у судски регистар код Окружног привредног суда у Нишу дана 28.12.1965.године.

За директора школе је именован Бошко Миленковић, наставник. После њега су били Божидар Михајловић, Јован Церовић, Јован Димитријевић, Благоје Стојиљковић, Томислав Симоновић, Драгољуб Илић и сада Горан Гроздановић.



Ко је на мрежи: 463 гостију и нема пријављених чланова



Powered by Joomla!. Design by: joomla 2.5 free template  Valid XHTML and CSS.